Peko Laličić

ИЗГОВАРАМ СЕБЕ

Изникох
крај отворених врата

у шевар ме
и папрат повијаше
бршљаном ме
притезаше
те стремим висинама
на себе ослоњен

у седло бих
да ускочим

са ветровима да се
надмећем
да јездим
горама и водама
да отичем мостовима
песмама
и у њима да пресахнем
бистроок
од љубави

ИЗГОВАРАМ СЕБЕ

На путу до правог пута
сто пута залутах

сто пута горех
сто пута зебох
сто пута дозивах небо

испод дуге крај пута
на коме толико лутах
изговарам себе

јасно
веома јасно

ИМА НЕЧЕГ ЧУДНОГ

Има нечег чудног
у јутру
у његовом сјају
МОРА да су мој сан
и ДЕЛОви сновиђења

има нечег чудног
у мом сну
НА ВИДЕЛО износи јутро
и завршава песмом
у којој увек изгорим

има нечег чудног
у мени
у свему видим јутро
ујутро сањам
сваки сан песмом завршавам

има нечег чудног
у мом сну
и у јутру

НА РАСКРСНИЦИ

На раскрсници сам

лево – десно
десно – лево
право – криво
иза – накривљено

напред – низбрдо
позади – низстрану
на страну – острашњено
на другу – страшно

па како да не сневам
како да не певам
како да немам веру у снагу ума

како да не будем свој

ПРЕПОЗНАЈЕМ СЕ У ТЕБИ, ОЧЕ

Теби сличан
препознајем се
у капи росе
чији језик длаку нема

не дремам дан
не бдијем ноћ
јутро јутром дозивам
незване ми долазе птице

твојој нарави сличне
песмом сунца пале
за човека да свану

на тебе да личе
да се препознам у дану
о коме маслачак сања
пре свитања

ПЕВАМ СВИТАЊЕ

Певам свитање
пева ме свитање

пој поља поји
дукате докласава

свитање се
у води оглашава
певамо заједно

КАД БИ СЕ ПОНОВО РОДИО

Кад би се поново родио
долина бих био
коју настањују птице

води у корену бих био
и крепио сањаре
и песнике

кад би се поново родио
фрула бих био
фрула двојница

радо бих лађар био
и заљубљене возио
у заливе њима знане

дах зоре бих пио
и песма био
песма свеколика

Онај ко је данас нормалан,
тај је стварно луд.
Код нас је разлика између радника и јадника
само у томе што радници иду на посао.
Све што смо окачили о клинове,
пало је у фотеље.
Тешко је наћи будалу,
ако није на положају !
Данас су сви магарци на коњу.

Valerio Orlić

U TIŠINI SJENE



U čistini jutra, u dahu bjeline,

u sjeni breza i miru tišine.

Nad jezerom vjetar nježno strune dira,

dok kontesa Dora po klaviru svira.



O ljubavi jednoj i cvijetu što vene,

o zraci sunca što čezne u tami.

U miru tišine sastaju se sjene,

da bi noćas bile u ljubavi same.



I spusti se magla, zaklope se oči,

zatvore se vrata i zaplače zora.

Zabranjena ljubav žubori u noći,

u hladu breza tiho sniva Dora.



O ljubavi jednoj što prekriva je tama,

o prelijepom cvijetu što u mraku vene.

Ostala je Dora ispod breza sama,

snivati u miru, u tišini sjene.

Hilda Sheehan

Hilda Sheehan

The House That Died


One day, our house stopped breathing.
A passer-by noticed it going blue
as noise escaped from an open window:
there was a gasp, then a choke.

Normal people came out from their breathing homes to help –
patted it on the back, made suggestions:

"Cut the hedge down, tidy the garden,
weed it, scrape it, paint it a brilliant white –
don’t walk on the grass for God’s sake!"

"Punch it in the chest, electrocute it, stick
a knife in its throat – insert a straw, then blow."

Nothing helped, our house died.
The council pronounced it dead in its corner plot.

"Sorry, it just gave up the will to be a home."

How it suffered – tried so hard to breathe,
make space, be tidy, stylish, organised –
look nice like other houses on the street.

It went stiff and black quite quickly;
flesh fell from its frame like bricks
toppling off a tall building.

In the silence of our grief, we chased flies off its back,
left the bones for all to see:
no funeral though.

The Seal

Sometimes, the seal from next door
borrows my bathtub to loll in cool water.
He says, there's nowhere left to get wet
and lets himself in with the key I leave in a dried up sea
under broken corrugated coral.

When I get home, I close the mouth of the loo;
sit and watch him swish this way and that.
His fat, wet behind rises up and down
like a barren island in a storm,

sending waves to me –
the kind that make you want to club the wicked,
or throw a fish.

Later, when only his head can be seen,
we talk in ripples that circle him;
silence our lost worlds.

I don’t know why he comes, it’s not as if we're lovers:
he’s a seal, and I just live here.

Night Calls

bellow the ocean call
gifts of night
want an eye of flesh
right now
fantasies silt in body
food of ovary eternity rests above
clots garbage
trickle saliva soaked thigh
a hog snuff search and scent
snog rough shapes a double bed

http://issuu.com/mrswatson/docs/domestic_cherry_sample