И при
овлашном погледу на прву збирку - младе песникиње Татјане Дебељачки "Кућа
од стакла" могу се уочити неке њене битне одлике. По својим мотивским
садржајима то је поезија типично интимистичка, али би било погрешно закључити
да се она само у томе исцрпљује, њену срж заиста чини свет интимних доживљаја,
снова и преокупација у свим видовима али она самом чињеницом да говори
превасходно о љубави у разноврсним појавним облицима садржи и многе дубинске
емотивне наносе који означавају читаву скалу елемената откривајући све
особености вечите људске драме, емотивне, моралне и мисаоне.
Тако се у
већини песничких текстова, од којих неки по форми подсећају на хаику стил могу
у подтексту наћи и препознати бројна суштинска питања која од искона опседају
човека, мисаоно биће: вечито трагање за срећом и хармонијом у себи и ван себе,
смисао сталне борбе за опстанак и самог живота, опседнутост страхом од
незвесности, бола, празнине, губитак блиских бића свеопшта пролазност, затим
сумња у снове за борбу ради остварења суштинских циљева који се на крају могу
открити као пука самообмана, опсенујућа фатаморгана. У поетском казивању
песникиња постиже необичну кондензацију израза што омогућава већу непосредност
па и сликовну експресивност.
Оно што
се одмах да осетити јесте једна нота лирике, нежности и топлине која озарује
све чега се дотакне, без обзира да ли се односи на предметни свет који нас
окружује, природу или што је најчешће на вољена бића. У разним тренуцима
свакодневог живота то осећање се јавља у читавом спектру боја и прелива: као
сан, предосећање, сета, зебња, неми позив, жудња, горка носталгија.
Има
песама где се осети дубљи мисаони нагон који се срећно спаја са лириком чиме се
постиже леп сликовни и ритамски ефекат: "У мрклој ноћи једна звезда је
твоја" ("Кућа од стакла"). Чини се да глас наше песникиње
најтоплије затрепери кад дотакне драг лик. У песми "Мајко" јавља се
на њеном почетку успео лирски паралелизам у контрасном виду "ако је
твој живот био лагано умирање у том ритму био је мој брзо
живљење." У неким песмама мисао засветлуца као лепа сентенца
из горког искуства: "Многе добре људе уништава сажаљење".
Негде се, опет, може наћи и поетски афоризам који има дубље програмско значење
и односи се на улогу песме у човековом зивоту: "Свако свој живот празан
и мали смести у једну песму".
Наслов,
пак, збирке "Кућа од стакла" као да својом спонтаном сиболиком
сугерише мисао да се једино поетским доживљајем света и сопственог бића може
остварити свеопшта емотивна и морална просветљеност, прочишћење, преображај а
тиме и његова пуна
