Radojko Lako Veselinovic

СКИЦЕ НА ТЛОЦРТУ
Сам,
раздрљених груди трчим уз реку у којој се утопио мој пријатељ Петрарка
Не желећи да плови у папирном чамцу са лажима изванредне осетљивости
Заборављајући себе пред њима
Узаврелог мозга
Заузет сећањем на ведру и узвишену лепоту што је господарила његовим мислима
Све док се исцрпљен није обрео у шуми горостасних људи који су му у танчине предочили истину

Опрезно,
мислим са мање жестине и крећем се, прецизно, последњим зраком сунца
Не бих ли на његовом крају нашао надчулно уточиште између два света
Тамо пронашао болесног и посрнулог бога
Како бих најзад променио стање из кога је све проистекло
Пошто сам племић и славан човек


Посрамљен,
мрштим се на осећања која трепере у дну мога срца
Где је становала љубав
Кавалирство
И част

Убрзавам,
помало уплашен од поремећеног дволичја и промуклих крикова што остадоше у сарам летњих чизама
Заједно са кратковидим патуљком усраних гаћа што преде стаклену вуну наместо памука
Знам
Убиће га промаја