"Osmehivanje"

 "Osmehivanje"

Nebojsa Simin

Knjiga moze da se kupi u Beogradskim knjizarama Krug i Wiki, a verovatno i u nekim drugim, kao i u Novom Sadu u "Lemijevoj knjizari" koja se nalazi preko puta Limanske pijace, u Puskinovoj.

Autor

Nebojša Simin

Predgovor

Svaka duša misli sebe samu. 

Proklo

U poslednjih sto godina napisane su hiljade knjiga o meditaciji. Neke od tih knjiga sam sa uživanjem čitao i po nekoliko puta. Uprkos tako velikom bogatstvu raspoložive literature, verujem da će i ova moja knjiga o meditaciji naići na kakvo-takvo zanimanje čitalačke publike. Čitalac ne mora sve da pročita. Nekog, na primer, ne interesuje šta drugi misle o meditaciji i traži samo da mu se kaže kako treba da meditira. U tom slučaju preporučujem poglavlja: „Rekreacija“ i „Marginalije“. Možda će takvi čitaoci kasnije poželeti da pročitaju i preostala dva poglavlja. Ima ljudi koji uopšte ne žele da meditiraju, ali ih interesuje šta je meditacija i koja su njena psihološka, kulturološka i druga svojstva. Takvima preporučujem poglavlje „Principi“. Treći će poželeti da saznaju nešto o starim školama meditacije. O tome mogu da se obaveste u poglavlju „Tradicija“. Svakako, ima i onih koji o meditaciji znaju bezmalo sve. Njima ne mogu da preporučim drugo nego da krenu od početka, pa dokle stignu.

Na meditaciju se oduvek gledalo kao na veliku tajnu, iako je u pitanju običan, svim ljudima podjednako svojstven oblik ponašanja, poput hodanja na dve noge. Učenje meditacije je čak vrlo slično onome što rade jednogodišnja deca kada uče da hodaju. S druge strane, sasvim je malo onih koji nikada ne nauče da hodaju, a za meditaciju nisu baš svi jednako zainteresovani. To je verovatno zato što nauka o meditaciji nema kraja i ne vidi se unapred koja je njena svrha.

Duhovne nauke, za razliku od hodanja, ne nude ništa opipljivo i ništa za život neophodno. Meditacija, koja zauzima centralnu poziciju u duhovnim naukama, vodi zapravo ka tzv. elementarnom, praiskonskom, intuitivnom znanju, koje nije ni filozofsko ni naučno ni religijsko. To elementarno znanje je često potcenjeno, iako u osnovi nema granice. Čovek i ne zna šta sve zna. Tek kada mu zatreba znanje, u vezi sa nekim opštim životnim pitanjem, on, ili ona, vidi da mu je, ili da joj je, to odnekud poznato, da – zna. To ne znači da mi uvek postupamo u skladu sa elementarnim znanjem. Postoji bezbroj stvari koje nam odvlače pažnju, pa se nekad čini kao da smo gluvi i slepi za nešto što bi, da je neko drugi u pitanju, bilo očigledno. Ova knjiga o tome i govori: o procedurama pomoću kojih je čovek u stanju da povrati sjaj gospodstva svog istinskog bića. Nije slučajno što je meditacija zajednički naziv za te procedure s obzirom da u njihovoj osnovi stoji mišljenje. Meditacija nije drugo nego mišljenje. Elementarno znanje je čoveku dostupno upravo iz razloga što ima tu sposobnost – sposobnost mišljenja.

Nastanak ove knjige u najvećoj meri mogu da zahvalim starim piscima i pesnicima, autorima Veda, Joga sutre, Tao Te Kinga, Biblije, Kurana, kao i nekih kasnije nastalih komentara bez kojih bi ta velika dela današnjem čitaocu malo toga mogla da kažu. Ti neprekidni spisateljski podvizi su, između ostalog, doveli do toga da se učenje o putu ka elementarnom znanju s vremena na vreme obnavljalo i unekoliko menjalo. Ne znam koja bi od svih tih knjiga mogla da bude najvažnija. Nisam siguran da bih postupio kao Bela Hamvaš. Kada se postavilo pitanje koju bi među njemu poznatim knjigama izabrao, ako bi to značilo da za sva vremena mora da se odrekne svih drugih knjiga – to pitanje je, zapravo, sam sebi postavio – glatko se odlučio za Vede:

Veda je tlocrt drevne i večite duhovne situacije čoveka. Kao što je geografski globus precizna mapa Zemlje, Veda je egzaktni crtež situacionog plana ljudskog duha. Veda je obaveštenje koje govori o postojanju prvog civilizovanog čoveka, osnova ljudskog bića koje živi u svim vremenima, i osnova je života čoveka koji će živeti u dalekoj budućnosti.

Doduše, ne bi to bila samo jedna knjiga. Postoje četiri Vede: Rigveda, Atharvaveda, Jađurveda i Samaveda. Osim toga, o Vedama Bela Hamvaš govori kao da uz njih nužno idu i Upanišade (Vedanta), koje su iz ugla savremenog čitaoca mnogo zanimljivije. No, glavno u celoj stvari je to da je Bela Hamvaš, u času kada je pisao o izboru knjige svih vremena, već pročitao bezbroj drugih knjiga. On bira u trenutku kada knjige, naročito one najbolje i najznačajnije, za njega nisu više, ili nisu samo literarni vihori i misaone gromade nego živa božanstva među kojima Vede – sa tim bih i sam mogao da se složim – komotno mogu da zauzmu najviše mesto, samim tim što su u pitanju verovatno najstarija duhovna učenja na Planeti. Međutim, ljudi od pera su nastavili da pišu i pokazalo se da jedna, deset, pa ni sto, ili hiljadu knjiga, nije dovoljno. Pokazalo se da čak i nevešto „pipkanje“ u pravcu duhovne osnove čovečanstva ima smisla ukoliko je u stanju da pobudi pažnju makar i samo jednog čitaoca. Zato mislim da ni ova moja knjiga ne mora da bude višak.

Na pisanje knjige me je podstaklo osećanje da u tekstovima koje sam pročitao o meditaciji postoje mnoga prazna mesta koja bi valjalo popuniti i koja će, verovao sam, jednoga dana svakako biti popunjena. Pisac u meni se ponadao da bi i on u tome mogao da učestvuje. Artur Lundkvist je to osećanje, koje je tipično za početak stvaralačkog procesa, sjajno izrazio stihovima:

Da li su sve pesme o Mesecu napisane?

O, ne, još se mnogo šta o Mesecu može reći.

Ako može o Mesecu, pomislih, zašto ne bi moglo i o meditaciji? Tako sam započeo rad na ovoj knjizi. Mene je – da se poslužim rečima Mirče Elijadea – nešto vuklo. Hvala bogu, dovuklo me je, i sada mislim da je od mene dosta. „Prazna mesta“ nisu nestala, neka od njih su se i proširila, ali je zov tih još uvek praznih mesta, što se mene tiče podnošljiv. Imam knjigu! Sa radošću predajem pero u ruke onima koji će nastaviti da pišu o meditaciji. Da li je o meditaciji sve već napisano? O, ne, još se mnogo šta o meditaciji može reći!

Za noseći stub knjige izabrao sam maksimu Prokla:

Svaka duša misli sebe samu.

Proklo se ovom kratkom rečenicom unapred oslobodio sveg onog intelektualnog balasta koji se nakupio od Mojsija, Bude, Platona, Aristotela, Seneke i drugih velikih mislilaca, sve do naših dana. Reč je o tome da taj teret, po svom poreklu, koji se pre svega tiče etike i politike, proističe iz interesa u kome mišljenje ima tek ulogu sredstva, tako da po ostvarenju cilja može i da se odbaci. Upravo iz tog razloga Lao Ce uporno ponavlja frazu o vraćanju na Tao, odnosno na Prapočelo u kome je misao uvek sveža. Mada, da bi bila sveža, misao mora da bude „mutna“ i „mutava“ jer, što je misao blistavija to je potreba za mišljenjem manja. Blistave misli, da se ne bi ugasile, traže od nas da više ne razmišljamo. U tom pogledu, meditacija se, kao umetnost mišljenja, bitno razlikuje od svih drugih umetnosti. Sudbine umetnika i njegovog dela: slike, rukopisa, partiture, u tim drugim umetnostima se razdvajaju, a u meditaciji ostaju na istoj strani. Ono što nastane kao rezultat meditacije ugrađuje se u meso, kosti i mozak samog mislioca.

Knjigu posvećujem mojoj saputnici Veri. Njena istrajna podrška je bila presudna za nastanak ove knjige.

Zahvaljujem se Dr Srđanu Damnjanoviću na recenziji, Vesni Matoš na lekturi i mom sinu Dušanu Siminu na pripremi knjige za štampu i dizajnu korica.

Zahvaljujem se mojoj porodici, supruzi, sinovima, snajama i unucima, kao i mojim prijateljima, kolegama i učenicima, na inspiraciji koju su mi pružili tokom relativno dugog, višegodišnjeg procesa pisanja ove knjige.

Biografija pisca

Nebojša Simin

Rođen sam 17. novembra 1948. godine u Beogradu. Moja porodica se već naredne, 1949. godine preselila u Novi Sad.

U Novom Sadu sam završio osmogodišnju školu „Đorđe Natošević“, gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ – prirodni smer, i Prirodno-matematički fakultet, smer – fizika.

Počev od 1976. godine, osam godina sam bio zaposlen u Pokrajinskom komitetu za energetiku i sirovine kao stručni saradnik za nekonvencionalne izvore energije i sekundarne sirovine. Šest godina sam radio kao sekretar Centra za uporedno izučavanje tehnološkog i društvenog progresa - CECOS u Novom Sadu. Od 1990. godine radim kao nastavnik fizike u Tehničkoj školi „Pavle Savić“ u Novom Sadu.

Objavio sam dve knjige haiku pesama: “Pesme o tebi” (Novi Sad, 1990) i „Kuća predaka“ (Novi Sad, 2004). Objavio sam i jednu studijsku knjigu o haiku poeziji: “Haiku - nestašna pesma” (Novi Sad, 2000).

Priredio sam četvorojezičnu knjigu haiku stihova o srušenim mostovima u NATO bombardovanju: Treća obala reke = The Third Bank of the River = La troisième rive de fleuve = Das dritte Ufer des Fluesses (Novi Sad, 2000).

Koautor sam knjiga: „Gle, nevreme!“ (Apatin, 1997), „Lice prijatelja“ (Apatin, 1998) i „Perpetuum mobile“ (Novi Sad, 2001).

Uredio sam zbornik haiku poezije „Topole široko šume“ (Novi Sad, 1996) i šest zbornika u povodu internacionalnog haiku takmičenja koje je organizovao Haiku klub “Aleksandar Nejgebauer” iz Novog Sada u periodu od 1996. do 2002. godine.

Uređivao sam i izdavao časopis “Haiku pismo” od 1995. do 2000. godine. Ukupno: 41 broj ovog časopisa.

U domaćim i stranim časopisima i antologijama sam objavio veći broj haiku pesama, kratkih priča i eseja. 

Nova knjiga Daniela Radočaja

Nova knjiga Daniela Radočaja PONEKAD BIH ODLAZIO K NJOJ BICIKLOM